Zdravo. Ja nisam bas fin tip.
Nisam ni negativac, samo sam agresivno direktan i alergičan na uvijanje u oblande. Iskreno, biti „loš momak“ je prilično oslobađajuće. Probaj nekad: reci šta misliš, misli ono što kažeš i gledaj kako ljudi paniče kao da si upravo progovorio engleski u Buenos Airesu.
Sebičan sam, ali ne na način „ne ostavljam bakšiš konobarici“. Kupiću ti piće, daću ti svoju majicu i možda šifru za Netflix. Samo nisam emotivno zainteresovan za tvoju dramu. Moja sebičnost je laserski fokusirana na jednu stvar: samospoznaju. Na solo sam duhovnoj misiji, a ti si samo slučajni gost ovde.
Egzistencijalni sam nihilista, što je samo fensi način da kažem da sam previše čitao pa me više ništa ne impresionira. Optimizam? Slatko. Pesimizam? Previše retro. Pa sam završio kao realista. Život nije u tome da li je čaša polupuna ili poluprazna, već koliko se zedan.
Ne radim ništa da postanem milioner, nemam akcije, niti želim da otvorim koktel bar na Baliju ili da „pronađem sebe“ na nekom duhovnom putovanju u Peruu. Moji veliki planovi uključuju tišinu, jogu i gledanje u sopstveni um sve dok ne počne da mi uzvraća svojim hladnim indiferentnim pogledom.
Čitao sam, učio, putovao, družio se. Sve je to iza mene. Ciljevi za budućnost? Da postanem zaista dobar u tome da ne radim apsolutno ništa… namerno.
Joga je moja svakodnevna borba. Bavim se Aštanga jogom od 2006. I dalje se mučim. I dalje se znojim. I dalje psujem u sebi tokom vezbanja. Nije zabavno. Nije seksi. To je naporan rad.
Aštanga joga vezba nije o fleksibilnosti ili kul pozama. Radi se o prepuštanju. Svaki dan. To je u suštini pokretna meditacija u kojoj nalazim mir tako što malo po malo razbijem svoju dnevnu rutinu.
Dobro, pređimo na stvar — zašto ti ovo pricam?
Nisam ovde da te „probudim“. Nisam Neo iz Matrixa. Ovde sam da bih razbistrio sopstvenu glavu, kao neko ko viče u prazninu.
Ako život shvataš previše ozbiljno, propuštaš kosmičku šalu. Svi smo mi samo malo napredniji majmuni sa Wi-Fi-jem, izmišljamo probleme i pretvaramo se da ih rešavamo.
Ne postoji neka velika „Istina“. Život je lažan: tvoj posao, tvoji snovi, tvoja Instagram persona, čak i onaj duboki citat koji si sinoć objavio. Živiš u laži sastavljenoj od društvenih uslova i „začinjenih“ istina koje te uče da sanjaš veliko i radiš naporno. Umesto toga, možda probaj da manje sanjaš, a više dišeš.
Pa zašto onda ova prica? Zato što je ovo jeftinije od terapije.
To je to. Nema pouke, nema prodajne priče, nema inspirativnog citata ovde. Osim ako ne računaš ovo — živiš jer ne znaš šta drugo da radiš. Zato je ovaj blog o tome da naučiš da se smeješ i da uzivas u apsurdnosti zivljenja.
Kad sam imao oko 10 godina, vozio sam bicikl do obližnjih sela, često birajući puste puteve i ne viđajući nikoga kilometrima. Zastao bih, sišao s bicikla i samo posmatrao put i svet oko sebe. U tim trenucima bio sam srećan samo zato što sam svesno prisutan; vazduh je delovao tako čist I svetao, kao dijamant. Bio je to osećaj koji nisam mogao da objasnim, ali sam u njemu duboko uživao. Evo, trebalo mi je 40 godina da sve to razumem.
O tome cu vam pisati ovde.
