Kada pisem ove blog postove, ne pokušavam da ti se obraćam ljubazno. Ne koristim neki „mi“ ton da ublažim reči, da budu manje direktne, manje oštre ili manje grube — obraćam ti se direktno, bez ulepšavanja. To je važno, jer vidim da patiš, prijatelju. Izgubljen si u ovim lažima. Tvoje misli te muče, razapet si između sopstvenih protivrečnih želja.
Da li si religiozan? Da li veruješ u Boga koji je umro na zemlji, vaskrsao na nebu i sada te čeka? Žao mi je što to kažem, ali Bog kome se klanjaš ne sedi na oblaku niti se krije u nekom grmu. Isus nije neko nebesko biće koje lebdi van tvog domašaja. On je sve vreme na tvojoj strani.
Zapravo, toliko ti je blizu da si ga pomešao sa pozadinskom bukom. Krst koji je Isus nosio je metafora. Pravi krst je onaj koji ti nosiš svakog dana — krst neznanja. Zakopao si Hrista toliko duboko u sebi da je postao kao cimer na koga si zaboravio. Vreme je da ga iskopaš i kažeš: „Hej, druže, hajde da razgovaramo.“
Neznanje je univerzalno stanje na Zemlji. Sve je počelo sa tvojom majkom, koja te je, iz ljubavi ali nesvesno, naučila da si telo sa imenom. I poverovao si joj, jer si bio suviše mlad da razmišljaš svojom glavom.
To ti je bila sudbina. Da li veruješ da je sudbina nešto što će se nužno desiti u budućnosti? Misliš li da je sudbina neka skrivena sila koja upravlja onim što će ti se dogoditi? Da li to zoveš sudbinom?
Zapamti ovo: sudbina nije budućnost. To je ono što misliš upravo sada. Kao osoba, vezan si za svoju sudbinu, za svoje misaone navike. Ono što misliš je ono što osećaš, a ono što osećaš je ono što vidiš.
Nisam sasvim siguran koliko si odgovoran. Ne govorim o odgovornostima kao roditelj, zaposleni ili prijatelj. To su okolnosti u kojima si se našao. Govorim o odgovornosti koju imaš prema sebi.
Da li si se ikada zapitao ko si, šta si, odakle si dosao, gde ideš?
Šta god da gledaš, ne možeš biti to. Slažeš li se? Možeš da posmatraš misli koje se pojavljuju negde u tvojoj glavi — možeš da ih vidiš, što znači da si odvojen od njih, da nisi ono što misliš. Možeš da posmatraš sebe dok si srećan ili tužan. Usred besa možeš da posmatraš svoj gnev, što znači da nisi ni emocije ni osećanja.
Šta si onda?
Moraš da istražiš i pronađeš odgovor. Postoji psihološka vežba koja se zove samo-posmatranje. To je jednostavna vežba. Podeliš pažnju i stvoriš pasivnog posmatrača svega što radiš tokom dana. Posmatraš.
Ne pokušavaš da menjaš ono što vidiš. Samo posmatraš ono za šta misliš da si ti. Ubrzo nakon što počneš da vežbaš, primetićeš protivrečnosti, laži, samoumirujuće priče, samosažaljenje i mnoge druge stvari.
Možda ćeš biti šokiran koliko lažeš sebe i druge, i shvatićeš gde se zaista nalaziš. Ti si ti. Osoba koja postoji. Ja i svi ostali smo samo slike na tvom ekranu, i svi zajedno živimo, volimo i vičemo jedni na druge, a da ne gledamo u smisao svega toga.
Da li ovaj život doživljavaš kao putovanje? Da li ga proživljavaš kao da ideš od jednog do drugog događaja u vremenu, sa nadama, očekivanjima i snovima?
Možda izgleda da radim i osećam isto kao ti, ali to nije baš tako. Zbog iskrene prakse samo-posmatranja, promenio sam se. Moj odnos prema životu se promenio. Za mene je život ništa drugo do gorko-slatka zabava.
Ti trčiš na pokretnoj traci, procenjuješ život samo kroz sopstveno zadovoljstvo. Nešto je dobitak, nešto gubitak, uspeh ili neuspeh, bol ili zadovoljstvo — nazovi to kako hoćeš.
I tako, šta god pokušao da uradiš, nikada zapravo ne dolaziš do mesta mira, potpunog ispunjenja — a najgore je što ni ne vidiš da si na pokretnoj traci. To je zanimljivo. Živiš u vremenu gde je sve dostupno, ništa nije skriveno. A ipak nemaš predstavu o istinskom, autentičnom buđenju, o nauci koja istražuje mehaniku tvoje patnje i put izlaska iz nje.
Svet oko tebe se ponaša prema tebi na određeni način zato što projektuješ svoje znanje o tome ko si. Svet jednostavno reaguje na to kako vidiš sebe.
